Priče
Slova
Piše Izet Handžić


Vremena su jeb...
Išao sam onomad kod Hadžije da me primi i sasluša, da mu se izjadam i ispričam svoju muku. Bahnem jedno jutro i kuc-kuc na vrata. 
Kad tamo, ona njegova-sekretarica. 
-Šta je Izete, veli!
Tako nekako počinjem ja. I tek što počeh ona se namrgodi. 
-Nemoj danas, kaže. 
-Hadžija mi je nekako mutan, imao je sinoć tešku sjednicu, dokasno i kao da je jutros ustao na lijevu nogu. Nisu mu sve koze na broju. Nemoj danas. Ostavi broj telefona, pa ću te ja nazvati kada bude bolja prilika.
I tako da vam ne duljim.
Prošlo je bogme podosta, a sekretarica me ne zove. Nije valjda da Hadžija odonda nije ustao na desnu. Ali ustaće. Ja saburim. Ustaće akobogda, samo ga treba probuditi tako da ustane na desnu.
Sretoh neki dan opet onu njegovu sekretaricu:
-Izete, nema više Hadžije. Otišao je u Sarajevo u Federalni parlament, veli.
Ipak ja ne gubim nadu. Doći će možda neki drugi hadžija, bolji od ovog, od kojega sam očekivao pomoć.



(Izet Handžić, zvornički pisac, pjesnik, književni, likovni i pozorišni kritičar, srednjoškolski profesor, preminuo je 2010. godine u Tuzli)