Priče
Slova
Piše: Osman Halilović

I dan danas , u selima zvorničkog zaleđa, kada jedan stane okretati glavu od drugoga, zarad krive riječi u krivi čas, ili zarad donacijske krave u tuđoj štali, često se može čuti kako neko za takvoga veli: ''Zahatorio k'o Tito na Omeroviće''.


Osman Halilović
Danas se glasno i serbesli govori. Nekada se izgovaralo šapatom. Pogotovo od one jeseni 1969. kada je Hašim Pirić, po povratku sa skele na Novom Beogradu, tri dana zasjeo u ''Lovcu'', a četvrtu noć predreždao u hapsani objašnjavajući Mahiji milicajcu šta je htio kazati kad je za kafanskim stolom (poslije treće flaše loze i sedamnaeste partije domina u kojoj je Osmanu Bikiću odnio živa horoza) istoga zagrlio i nekako uvezao prostoisjeckanu rečenicu: ''Osmo... Druže... Beretku ti ljubim... Nemoj da zahatoriš... Ko Tito na... Omeroviće''.    
  
Porijeklo ovog poredbenog izrijeka (poslovica je, šta li je!?) vodi nas u davnu i mršavu godinu 1955. Naime, toga ljeta s kojim je jedna udarna i gladna petoljetka silazila svome koncu,  na svečanost otvaranja Hidroelektrane ''Zvornik'' bijaše najavljen dolazak najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Od mijene do uštapa su aktivisti sreskog Komiteta KP vršili  agitovanje, od kuće do kuće, po zvorničkim selima, da na ovaj važan i povijesni događaj dođu baš svi: i staro i mlado, i veliko i malo. 
  
Naš dobri narod nagrnuo ko na devet pilava. Podrinjci vole dobre derneke (a bilo je tu, vele, i jaretine i bravetine). A kako su pedesete promicale i ušur bivao manji, sve više su voljeli i novu vlast i druga Tita.
I dok su se, toga jutra, u selima uz Drinu domaćini sa svom čeljadi spremali na cjelodnevni vašer i put ka Diviču, Omerovići se spremali da na Okruglici kupe sijeno. Đaba im govorili:
-Neka sijena, neće pokisnut! Ne dolazi Maršal svakog petka k'o na džumu! 
Ama jok! Omerovići navalili da baš na taj historijski dan kupe sijeno. Ako je Tito, nije ognjena Marija - govorio je stari Omer sebi u bradu.
I tako. Skupio se ibadulah kod nove brane na Diviču koja je, prvi puta od kada se za svijet zna, ukrotila opasnu zelenu rijeku. Došao i drug Tito. Održao jedan od svojih historijskih govora. Teferičilo se vazdan. Bilo i kolo da se poigra. Pred sami akšam, neki kamenički lola, u povratku kući, naiđe na njivu u kojoj su Omerovići sadjevali već četvrto sijeno.
  
-Kako bijaše na vašeru!? - pitaju ga 
-Lijepo, vala, sve k'o halva. Milo drugu Titu što smo došli, a i nama što njega viđosmo.   
Samo je na vas Omeroviće plaho zahatorio.
E sad, je l' baš tako bilo -  ko će ga znati. Ali, vele, da su se Omerovići, dugo nakon toga, sikirali. Salih Tuhčo, dućandžija, svojeručno je pisao pismo koje mu je u pero kazivao stari Omer, glava familije, koje poslaše adresirano na Beli Dvor. Sve da se, nekako, kako je i reda, opravda i izvine dragom gostu. Ta, zna drug Tito i sam: godina je nerodna, puno mala u štali, a nikad se ne zna šta nebo nosi. Eto, neka on njima dođe zimus, kad se ništa ne radi. Neka bude i tri dana. Biće i suhovine (baš su mislili najesen Šarulju priklati, ionako je krv propišala). I kisela sira će biti. 
Hajd' znaj. Uglavnom i dan-danas, u selima zvorničkog zaleđa, kad se jedan na sijelu počne napreskak rukovati, zarad potkopane međe ili kakve neslane šale, kaže se: ''Zahatorio k'o Tito na Omeroviće.''